Savremeni način života nameće nam visoke standarde poslovnog i ličnog uspeha. U naporima da se ti standardi dostignu, s obzirom da su već postali opšteprihvaćeni, način života velikog broja ljudi je postao veoma dinamičan i stresan. No pratilac takvog životnog tempa je postao ANKSIOZNOST.
Malo stresa nas može angažovati i pripremiti za različite izazove. Ali, anksiozno stanje bi moglo da poremeti život pojedinca u velikoj meri, posebno ukoliko dugo traje.

ANKSIOZNOST je lebdeći, neodređeni osećaj strepnje i napetosti, zabrinutosti. Nije vezana za neki stvarni konkretan objekat ili okolnosti, pa se time i razlikuje od straha. U ovom neprijatnom osećanju dominira iščekivanje neke velike ali neodređene nesreće, nečeg strašnog. Teškom i zastrašujućom je čini aktiviranje mehanizma „bori se ili beži“ koji se pokreće svaki put kada postoji stvarna ili imaginarna (umišljena) opasnost, a pokreće se kao telesni program, nezavisno od naših želja. Time mentalno zdravlje može biti značajno ugroženo, jer svet “nije sigurno mesto”.

Ovaj mehanizam je postojao još kod naših davnih predaka koji su hiljadama godina preživljavali upravo zahvaljujući ovoj sposobnosti. Svrha same reakcije je da se telo pripremi za borbu ili da pobegne od neposredne fizičke opasnosti kao što je neočekivana pojava realne pretnje iz okruženju. Međutim, ista telesna reakcija može da se javi na identičan način, i sa istim intenzitetom, čak i pri situacijama koje nisu ugrožavajuće: napr. test u školi ili neki bitan javni nastup. Pa čak i ako samo pomislimo o nekom neprijatnom događaju ili telesnoj bolesti, ovaj mehanizam može da se aktivira. 

To je mehanizam preživljavanja organizma u surovim uslovima, ali šta kad takve opasnosti nema, a on se aktivira? Osoba doživi nešto što njegov mozak tumači kao pretnju i putem simpatičkog nervnog sistema šalje signal nadbubrežnim žlezdama da oslobode hormon adrenalin u krv i on izaziva različite reakcije u telu. Takođe stimuliše jetru da pretvara glikogen u glukozu da bi mišići mogli bolje da rade jer imaju više energije, ubrzava disanje i rad srca kako bi telo bilo spremno da reaguje i da se bori, na širenje krvniih sudova koji ishranjuju mišiće, zenice se šire, čulo sluha isključuje i telo je sada spremno za borbu ili beg.

Ove reakcije imaju smisla kada se recimo u šumi susretnemo sa opasnom zmijom ili medvedom. Zenice se rašire od straha, misli „rade“ hiljadu na sat i tada odlučujemo kako da izvučemo živu glavu. U takvoj situaciji bi sav višak hormona iz krvi bio potrošen. Ali savremeni čovek koji je pod stresom, ovaj višak hormona zadržava u sebi.

Milioni ljudi širom sveta pate od ovog poremećaja. Anksiozne osobe veoma često proživljavaju ovu fiziološku dramu, koja se ispoljava kroz navedene simptome a kao posledica se javlja fizička i mentalna iscrpljenost. Oni koji su malo borbeniji, kreću u traganje za prevazilaženjem nastale situacije, dok oni plašljiviji počinju sa povlačenjem iz posla i života. Genetske sklonosti i psihološka struktura određuju u kojoj grupi će se ko naći.

Vrste anksioznosti:

1) SOCIOFOBIJA
Osoba oseća izražen strah da će biti kritikovana, ili ponižena u svakodnevnim situacijama u odnosu sa drugim ljudima.
Na primer kada govornik na nekom skupu zastajkuje i muca dok govori, ili kad učenik ne može da odgovara pred autoritetom,ili se blokira na ispitu. Ili pak pri susretu sa ljudima i pri upoznavanju, dlanovi se znoje, glas podrhtava, i uvek kažu neku “glupost”. Oni preživljavaju krizu straha i neprijatnosti i pokušavaju nekako da to kotrolišu. S obzirom da veliki broj ljudi ni ne pomišlja da potraži pomoć, često pribegavaju alkoholu, a to rađa druge probleme…Od ovog poremećaja pati veliki broj ljudi.

2) FOBIJE
Fobija je strah od: određenih situacija, pojava ili objekata. Tako mogu postojati: strah od visine, od letenja avionom, od pauka, gmizavaca ( zmija), mraka, patološki strah od bolesti…Najverovatnije fobije svoj koren imaju u ranom detinjstvu, i vezane su za traume koje je dete doživelo zbog odbačenosti i nesigurnosti, bilo da su “neželjena deca” ili su im majke u trudnoći bile pod velikim stresom.

AGORAFOBIJA je strah od otvorenog prostora. Osoba se ne oseća prijatno na otvorenom prostoru, oseća se ugroženo i “izloženo”. Tako će osoba pokušavati da što pre stigne do „sigurne zone“ tj. mesta gde se oseća manje anksiozno i neprijatno – a to je obično neki miran kutak, stan, poznati prostor gde neće biti uznemiravana.
Agorofobija se može dovoditi u vezu i sa socijofobijom jer osoba svakako ne želi da bude primećena od strane drugih ljudi.

KLAUSTROFOBIJA je, suprotno od agorafobije, strah od zatvorenog prostora. Osoba sa klaustofobijom će se izlagati velikim naporima i neprijatnostima samo da bi izbegla boravak u zatvorenom prostoru. Recimo, mogu se popeti na 10. sprat peške samo da ne bi ušli u lift, ili pak ne ulaze u javni prevoz kad je velika gužva.

3) PANIČNI NAPAD
Panični napad je akutno stanje nekontrolisane anksioznosti praćene jakim fizičkim simptomima: otežano disanje, bol u grudima, nesvestica, znojenje… Ponekad osoba koja doživaljava panični napad ima utisak da će dobiti infarkt i umreti. Svakako je veoma neprijatno stanje i ozbiljno narušava samopouzdanje osobe.
Ako osoba ima učestale napade panike, više od jednom mesečno, onda se to definiše kao panični poremećaj. Ovaj poremećaj je danas učestao tako da zavređuje ozbiljnu pažnju.

4) POST – TRAUMATSKI POREMEĆAJ (PSTD)
Ovaj poremećaj jake anksioznosti je izazvan nekim realno doživljenim užasnim iskustvom ili događajem (rat, nesreća na poslu,smrt…). Većina ljudi se nakon traumatičnog iskustva postepeno oporavi, pre ili kasnije, ali ukoliko izraženi simptomi traju mesecima osoba se nalazi u PSTD i po tom pitanju treba nešto uraditi.

5) OPSESIVNO – KOMPULSIVNI POREMEĆAJ (OKP)
OKP je anksiozni poremećaj u kome preovladavaju neželjene misli i ponavljajuće akcije, ideje i telesne senzacije. Osoba ima nezadrživu potrebu da mnogo puta ponavlja određene akcije , napr. pranje ruku, proveravanje da li su nešto uradili kako treba, da li su isključili ringlu ili peglu, da li su zaključali stan, ili preterano čišćenje kuće…što im može ugrožavati kvalitet života.

Simptomi anksioznosti su slični kod mnogih osoba, a od psihološke strukture osobe zavisi koliko duboko će upasti u anksiozni ponor, i koliko će to trajati.
Osoba brine i strepi da situacija u kojoj se nalazi može biti mnogo gora i sa kobnim ishodom. Ovo dodatno opterećuje već uznemireni i prenapregnuti nervni sistem i oseća se nemoćno da izađe iz tog začaranog kruga.

Ne postoji jedan jasno utvrđen uzrok anksioznosti, ali je najčešće to kombinacija različitih faktora. Određeni broj ljudi ima genetsku predispoziciju za anksiozni poremećaj. Nekada stresni događaji (gubitak drage osobe, promena ili gubitak posla, teške bolesti….) mogu biti okidač. Istraživanja pokazuju da deca koja su plašljiva, sa niskim samopoštovanjem, perfekcionisti, ili oni koji bi sve da kontrolišu, češće razvijaju anksioznost.
Uzrok mogu biti navike i neprilagođen životni stil (konzumiranje alkohola, droge i sličnih stimulativnih supstanci).
Kada se anksiozni pacijent obrati za pomoć, upućuje se na dodatne analize da bi se potvrdila ili otklonila sumnja na neki telesni uzrok. Nakon eliminacije mogućih fizičkih uzročnika, svakako treba ispitati psihološku strukturu ličnosti i njen životni stil.

Anksioznost je prolazna i zato se treba njome baviti. S obzirom da su uzroci anksioznosti različiti i pristupi lečenju moraju biti individualni. Kod nekih osoba lekovi za anksioznost su se pokazali kao dobro sredstvo da se osoba „odmori“ nakon iscrpljenosti. Ali, nakon stabilizacije stanja, psihoterapija je proces koji se uvek preporučuje. Kod drugih osoba, psihoterapija je napravila značajan pomak čak i kada terapija lekovima nije ni uvođena. Dakle, sve je individualno i zato je najbolje javiti se specijalisti koji će napraviti objektivnu procenu i plan lečenja.

Postoje i mnogi alternativni, pomažući pristupi lečenju ovog poremećaja:
1) DISANJE
Prirodno i pravilno disanje je ključno za celokupno zdravlje i naročito korisno za osobe koje pate od anksioznosti. S obzirom da savremeni život podrazumeva veliki deo boravka u zatvorenom prostoru, samim tim ne dobija dovoljne količine kiseonika.
Drugi razlog je nepravilno disanje, što kao posledicu ima smanjenu količinu kiseonika u ćelijama a samim tim i manje životne energije.
Efekat opuštanja i smirenja se može postići primenom sledeće jednostavne vežbe: Smestite se u udoban sedeći položaj – ispravite kičmu i opustite vrat, ramena, leđa i donji deo tela. Udahnite kroz nos tako da se stomak širi dok udišete i uvlači dok izdišete. Disanje treba da bude ravnomerno i bez naprezanja, normalnim ritmom. Koncentrišite se na disanje. Radite ovu vežbu 3 -5 minuta. Kada završite, ostanite opušteni u tom položaju koliko vam prija. Ovaj način disanja možete praktikovati i dok hodate.

2) RELAKSACIJA
Opuštanje tela je od velikog značaja. Za ovu svrhu može poslužiti meditacija, ili svesno usmeravanje pažnje na određene delove tela, uz praćenje udaha i izdaha.. Najbolje je raditi u ležećem položaju, ali nije neophodno. Zatvorite oči, dišite polako i zamislite sebe da se opuštate na vašem omiljenom mestu u prirodi – na plaži, u šumi, na livadi, negde gde biste voleli da budete. Jasno do detalja zamislite to mesto i osetite ga živo kao da ste tamo, sa svim mirisima, bojama…. Tako duboke relaksacije su revitalizujuće i za vaše fizičko telo i um. Priroda uvek blagotvorno deluje.
Sama relaksacija se često može postići i gledanjem nekog lepog filma, čitanjem zanimljive knjige, izlaskom sa prijateljima ili bavljenjem nekim hobijem…..Čak i sport ima značajnu funkciju na opuštanje jer se potroši velika količina energije.

3) FIZIČKA AKTIVNOST
Fizička aktivnost je jako važna za anksiozne osobe jer se one plaše otvorenog prostora. Boravak u prirodi i lagana fizička aktivnost ili neki sport pomažu oslobađanju telesne tenzije i popravljaju raspoloženje. I ako uz to uključite gore opisani način disanja, efekat će biti znatno bolji.

Rad na anksioznosti započinje upoznavanjem i razumevanjem sopstvenog osećanja. Osoba postaje svesna na koji način sprečava sopstveno duboko disanje, i time kreira anksioznost. Tokom rada osoba osvešćuje koja su to uzbuđenja koja ne može da prihvati i preuzima odgovornost za stanje u kome se nalazi, učeći na koji način ona sama kreira opasnost a da opasnost ne dolazi spolja. Osoba se ohrabruje da se prepusti uzbuđenju u sadašnjem trenutku, kroz spontanu aktivnost.