Panični napadi

Panični napad je iznenadni osećaj veoma jakog straha (anksioznosti) ili eksplozija stahova sa najgorim scenarijima koje mogu da se zamisle –  da ćemo izgubiti kontrolu nad sobom, srušiti se, umreti ili  poludeti…Napadi panike obično podrazumeva da se trenutno nešto strašno dešava.

Napadi ne traju  duže od desetak minuta ali u roku od nekoliko minuta dostižu vrhunac, a subjektivni osećaj je da oni traju mnogo duže. Ne čudi onda što se plašimo smrtnog ishoda usled iscrpljenosti tako jakom i dugotrajnom panikom.

Tokom napada doživljavamo: otežano disanje i nedostatak vazduha, vrtoglavicu, izmaglicu, nesvesticu, ubrzan rad srca, trnjenje, gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama, gušenje, preznojavanje, podrhtavanje, hladnoću, težinu, mučninu, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili…Ljudi najčešće imaju samo neke od navedenih simptoma, i oni nisu nužno isti biti svaki put. Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti, za dijagnozu paničnog poremećaja potrebna su najmanje 3 napada u roku od 3 nedelje, a teži oblici bi trebalo da imaju 4 napada za 4 nedelje, ili da je to vreme pacijent frustriran brigom u vezi sa posledicama napada (ideje da će poludeti ili promeniti ponašanje).

Kada se napad dogodi najčešće pokušavamoda pobegnemo iz situacije, u nadi da će tako napad prestane. Često pobegnemo kući i osećamo se bolje čim tamo stignemo, pa to stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto.  Ili paktražimo od svojih ukućana i prijatelja da nas čuvaju za slučaj da  nam se nešto ne dogodi, da budu stalno s nama ili da nas prate kad nekud idemo.

Detaljna analiza gotovo uvek pokaže da se prvi napad panike dogodio u vreme nekog velikog stresa, kada smo bili fizički iscrpljeni, bolesni, u stalnim svađama na poslu ili kod kuće, kada smo osetili da više ne možemo da podnesemo pritiske i napore. To može biti gubitak voljene osobe, razvod, posle porođaja, u periodu odvikavanja od alkohola ili droge, kad saznamo za neku tešku bolest… Kada se osećamo zadovoljno, sigurno, opušteno i kada nismo izloženi velikom stresu, panični napadi su retka pojava. Geštaltističkim jezikom rečeno, panični napadi nastaju onda kada za neki novi pokret koji treba da načinimo nemamo dovoljno podrške. Kao da smo pred provalijom koju treba preskočiti a nemamo snage za to ili ne znamo kako ćemo.Tokom psihoterapije osoba jača svoj Ego i svoje sisteme podrške za taj „skok” u novo i nepoznato.

Ipak, da bi došlo do paničnog napada neophodna je naša sklonost ka tome. Dakle, neće svi imati iste reakcije pri izlaganju velikom stresu. Sklonosti mogu biti nasleđene ili naučene.

Posle prvog napada panike većina ljudi se obrati lekaru. Pregled obično uključuje EKG, i ako nam je srce zdravo onda se pristupa psihološkoj proceni da je u pitanju strah ili napad panike.  Veoma često osoba pokazuje i znake straha od nekog budućeg napada ili “strah od straha” da će ponovo prolaziti kroz to. Da bi se postavila dijagnoza paničnog poremećaja mora se isključiti postojanje nekog telesnog oboljenja (bolesti štitne žlezde, aritmije, bolesti pluća i disajnih puteva, hipoglikemija, epilepsija, centar za ravnotežu…

Panični napadi počinju obično u trećoj deceniji života, kada se od osobe očekuje mnogo, kada ona od same sebe očekuje mnogo, i na  profesionalnom i porodičnom  planu, a nekada joj za to nedostaje kapaciteta ili podrške da sva ta očekivanja i ostvari. Napadi su češći kod žena, što takođe može biti uzrokovano zahtevima koji stoje pred ženom u savremenom društvu .

Kad panični napadi postanu panični poremećaj onda nema sfere života na koju ne deluju negativno, naročito ako se udruže s još nekim psihičkim tegobama.

Osobe koje doživljavaju učestale napade panike sebe vide kao slabe ili nesposobne, podriva im se samopouzdanje, sklonije su da sve više budu zavisne od svoje okoline, naročito od partnera. Od njih se očekuje da problem „reše” kao i svaki drugi, često se misli kako preteruju, preuveličavaju problem i sl. Preokupiranost problemom dovodi do toga da komunikacija sa prijateljima postaje jednosmerna, osoba kao da nema više drugih tema za razgovor i stalno traži podršku i razumevanje. Nekada zbog stida, straha i nesigurnosti dolazi do povlačenja iz socijanih kontakata koji su do tad postojali. Radna sposobnost je takođe umanjena (naročito kada postoji i agorafobija -jer osoba ima teškoće da sama odlazi na posao), na poslu može doživljavati napade ili strepeti od njih. U strahu je da neće moći da održi koncentraciju, da će izgubiti posao a da drugi neće moći da pronađe.

Najzad, osoba koja pati od napada panike oseća se izolovano i usamljeno i nema s kim da podeli svoju brigu i problem. Ta izolacija ima za posledicu verovanje da samo oni pate od ovog problema, pa im po pravilu bude lakše ako čuju da nisu „jedini na svetu”. U tim situacijama od velike pomoći može biti razgovor sa terapeutom.

Neki podaci ukazuju na to da je skoro svaka četvrta osoba tokom života imala napad panike a da to nije ni znala. Ako je to bio jedan izolovan napad, to se zaboravi. Pa čak i nekoliko izolovanih napada. Međutim, postoje ljudi koji ćute i trpe uprkos čestim napadima i intenzivnom „strahu od straha” koji im remeti život. Njihov život je izmenjen toliko da ne mogu više da obavljaju svakodnevne aktivnosti i obaveze. Tada se već može govoriti o paničnom poremećaju.

Postoje razne vrste paničnih napada:

Neočekivani panični napad: kod ove vrste paničnog napada izgleda kao da se panika javlja iznenada, bez razloga i bez uzročnosti. Spontani napad nastaje nepredvidljivo, bez neke veze sa nekim određenim događajem ili doživljajem.

Situaciono izazvani panični napad:  izaziva izloženost ili mogućnost izloženosti nečemu čega se osoba plaši. Za to njega je potreban specifičan sklop okolnosti, često identičan i ponavljajući (npr. na javnom mestu, u gužvi, na koncertu, itd.).

Situaciono predisponirani panični napad: slična je prethodnoj, s tim što neke situacije ne izazivaju uvek paniku.

Kod velike većine ljudi može postići stanje u kojem su simptomi iščezli ili su izraženi u minimalnoj meri, tako da osoba može normalno da funkcioniše u svakodnevnom životu. Naravno, važno je naglasiti da “instant” lečenje psiholoških tegoba, pa i paničnih napada, postoji samo u jeftinim filmovima i u pričama hvalisavih terapeuta. Strpljenje, upornost i spremnost osobe da se menja su ključni činioci uspešnog izlečenja. Svaki simptom ima svoju funkciju i poruku u odbrani našeg bića. Dok ne izgradimo neki novi, bolji i efikasniji način, oni su tu da nas čuvaju od leta u provaliju.

Lečenje ima bolju prognozu ukoliko klijent prihvati aktivnu ulogu u lečenju što znači – da bude strpljiv i odgovoran, da shvati terapiju ozbiljno, da uloži trud, da ne podleže iskušenju da odustane od svega, da bude spreman da preispita svoje dotadašnje načine razmišljanja, ponašanja i reagovanja (što često uopše nije prijatno).