Šta znači voleti sebe? Mnogi misle da je odgovor na ovo pitanje više nego jednostavan, i odgovor bi uvek bio pozitivan. „Naravno da volim sebe“ rekli bi lјudi. A da li je baš tako?
Prvo bi valјalo odrediti šta ta lјubav prema sebi obuhvata ili šta znači, pa se tek onda može pristupiti odgovoru na njega. Zapravo je odgovor u isto vreme jako težak, ali jednako tako i jednostavan.
No, hajdemo redom. Još je veliki grčki filozof Sokrat rekao „Spoznaj sebe“ i to jeste najveća tajna. Mislimo da znamo ko smo, a onda sami sebe iznenadimo u nekim situacijama i odreagujemo potpuno drugačije od onog što smo želeli ili mislili da ćemo. I tako, naše verovanje da poznajemo sebe pada u vodu.
Još kao malu decu roditelјi ili staratelјi nas uče normama ponašanja u skladu sa kulturom iz koje potičemo. To se zove socijalizacija, i to je neophodno. U pitanju su svakako dobre namere i kroz to su prolazile generacije i generacije lјudi. Samo, nekada se dešava da to našoj ličnosti ne odgovara. Iz lјubavi ili lojalnosti prema roditelјima prihvatamo određene obrasce ponašanja, a oni su nam zapravo „omča oko vrata“, „guše nas“ ili su potpuno suprotni od onih koje bi mi hteli. Roditelјi naravno imaju najbolјe namere za svoju decu, ali problem nastaje kada oni ili nemaju dovolјno vremena za svoju decu ili ih ne poznaju dobro da bi obrasce vaspitavanja prilagodili karakteru dece. Tako mi je jedan klijent otkrio svoju tajnu kako mu je majka stalno govorila da ćuti i da se ne svađa. Rezultat takvog ponašanja je bilo to da je mlad čovek pristajao na sve u svojoj firmi što bi šef tražio, pa čak i ono što nije bilo u opisu njegovog posla, gotovo potcenjujuće. Prosto nije mogao da kaže NE. Bilo ga je strah da ne izgubi posao, a novac koji je zarađivao mu je bio potreban za život. No malo po malo, otkrili smo uzrok njegovom nezadovoljstvu i sve većem rastućem stresu u kancelariji. Bilo mu je potrebno malo vremena da to u sebi „provari“ a onda je jednog dana došao i rekao da je odbio da uradi nešto što mu je šef tražio. Šef je bio iznenađen, a klijent je bio toliko odlučan u odbijanju zadatka da je svog šefa potpuno iznenadio. No, moj klijent je imao pozitivno iskustvo i nije dobio otkaz, mada je, kako mi je rekao, bio spreman i na to.
Nekada se tako moramo suprotstaviti onome što se od nas traži, ali i prihvatiti posledice. Naravno, samo u situacijama sa kojima se ne slažemo. Dakle, nije u pitanju inat, ili manipulacija, nego iskreno odbijanje da radimo nešto što nam ne prija (u slučaju mog klijenta, ono što nije bio njegov posao). To bi trebalo da naučimo još u roditeljskom okruženju, da je bezbedno reći NE. Tako bi i naši roditelji mogli da se suoče sa tim šta nam odgovara a šta ne, i tako bolje upoznaju svoje dete. Dete s druge strane iz straha od odbacivanja, pristaje na sve pa i ono što ne želi, pa tako ostaje u nekom „veštački“ dobrom odnosu sa roditeljima a iznutra vrišti od potrebe da to promeni. Malo po malo, nezadovoljstvo se akumulira, i nekad dovodi do toga i da se razbolimo a da na prvi pogled ne znamo šta je tu bolest izazavalo. No raznim tehnikama se može otkriti uzrok i na taj način se možemo posvetiti tome da iz sebe izbacimo to nezadovoljstvo. Po nekom nepisanom pravilu, čim se tenzija izbaci, nastupi olakšanje i proces oporavka počinje.
Strah da ćemo biti napušteni, ostavljeni ili nepriznati u malom detetu može napraviti veliki problem. Ali odrastao čovek ne mora to da gura pod tepih. Može svoj problem da iznese na svetlo dana i da ga se oslobodi. Mnoge se stvari mogu rešiti. Potrebno je samo da se donese odluka. Nema potrebe da krivimo roditelje što su ovo a nisu ono. Oni su radili najbolje što su mogli u situaciji u kojoj su bili. Naša je obaveza prema sebi da, ako primetimo da nečim nismo zadovoljni, na tome poradimo. Ko će ako ne mi sami? Otkrivati zamke sopstvene ličnosti je veoma zanimljivo. Ponekad je bolno, ali vredi svakog uloženog truda. Kad to ne bi uradili, bolest bi bila sve jača i teža. Ona nam skreće pažnju da nešto treba da preduzmemo. I to je ljubav prema sebi. Dakle, potpuno iskreno pokazivanje onog što osećamo ili za čim imamo potrebu.
Klijentkinja mi je jednom došla na terapiju sa pričom kako je primetila da u zadnje vreme stalno povređuje sebe i ne zna odakle joj ta potreba. Tokom terapija smo došli do toga da je iz straha da je roditelji ne odbace, ona zapravo odbacivala sebe i svoje istinske potrebe i na taj način povređivala samu sebe. Onog trenutka kad je to osvestila, njen se život iz korena promenio. Počela je da ugađa sebi, otvorila svoju firmu i prekinula odnos sa čovekom koji joj nije odgovarao, bila odlučna u svojim odlukama. Povređivanje sebe je bila samo manifestacija onoga što je radila sebi još od detinjstva.
Da li je teško voleti sebe? Svakako da nije. Samo treba na to da se odvažimo, bez obzira kako drugi na to reaguju. To smo dužni sami sebi. Mi sebe ipak najbolje poznajemo. Čak i kad pričamo da ne znamo zašto smo bolesni od ove ili one bolesti, duboko u sebi ipak to znamo. Problem je samo što to zahteva hrabrost da priznamo prvo sebi, pa onda i drugima. Nije strašno ako želimo nešto drugo a ne ono što želi naša porodica. Treba reći pa tek onda videti reakcije. Tek tada možemo da reagujemo na to, a ne pre toga da sprečavamo eventualna odbacivanja i kritike. Iz sistema se može izaći na jedan od 2 načina. Možemo da pokušamo da objasnimo da je promena dobra za čitav sistem i za nas (ili imamo neku drugu potrebu) ili da jednostavno izađemo i živimo svoje potrebe. Veoma često ostajemo u neodgovarajućem sistemu iz straha, a onda trpimo posledice.
Budimo svoji. Pevajmo ako nam se peva, slikajmo ako to želimo, ne radimo ništa ako smo umorni, putujmo ako imamo potrebu za tim. Odgovornost je dakle na nama. Jedino sami možemo učiniti nešto za sebe. Doneti svoju odluku i ponašati se u skladu sa njom. Tako postajemo slobodni i živimo svoj život, a ne život drugih. Pa, volimo li sebe ili ne? Tek sada bi mogli pristupiti odgovoru na ovo pitanje. Ali odgovor baš i nije lak, zar ne?
