Depresija

Po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji u zadnje vreme je naglo povećan broj ljudi sa dijagnostikovanom depresijom. Procenjuje se da oko 21% žena i oko 12% muškaraca oboli od depresije u nekom trenutku svog života. Ljudi svih starosnih faza, socijalnih ili ekonomskoih nivoa, svih nivoa obrazovanja, bez razlike, podložni su ovoj bolesti. Kada se depresivna epizoda ispolji prvi put, velika je verovatnoća da će se depresija ponoviti u nekom kasnijem periodu. Nezgodno je kada se javi u kombinaciji sa drugim bolestima: dijabetes, kancer, kardiovaskularne bolesti…Naravno, veliki je broj i onih koji svoje stanje ni ne prepoznaju kao depresiju. Depresija je stanje tuge i nezainteresovanosti za svakodnevni život, praćen i problemom nesanice i bezvoljnosti, a u suštini je nevoljenje sebe. Čak su i  deca danas u povećanom broju depresivna. Statistika kaze da je svako drugo dete depresivno. Kako je to moguće u ovim vremenima razvijene nauke? Koji su uzroci ovome?

Ako se osvrnemo na to kako se danas živi, koliko se trči za odredjenim obavezama, koliko se malo odmaramo, družimo sa dragim ljudima, koliko malo vremena provodimo sa svojom decom, brinemo o sebi, onda možda i nađemo pravi uzrok ovoj pojavi. Tempo života je toliko brz da ne možemo da ga stignemo, a onda plaćamo cenu. Da li je ona prevelika? U većini slučajeva jeste, jer čovek više ne zna ni šta želi ni šta mu se dešava. Gubimo kontakt sa sopstvenim emocijama i postajemo “automati”. Ako moramo da obavimo mnoštvo stvari “za juče” jer uveliko kasnimo sa rokovima, ako nas pritiskaju krediti i moramo da radimo po tri posla da bi imali da platimo ratu, ako moramo da se usavršavamo radi boljeg radnog mesta…..Pa možemo li onda da uživamo u životu i onome što imamo? Ne. Mi stalno jurimo za onim što nemamo i zaboravljamo da se osvrnemo na ono što imamo.

Šta je smisao današnjeg čoveka? Zar se mora plaćati toliko velika cena za koru hleba? Rešenje nije u lekovima, antidepresivima i njima sličnim. Ako čovek želi, postoje i drugi načini izlaska iz tog kruga. Ako se vratimo sebi, i malo izbliza i bolje pogledamo, više ni ne znamo ko smo. Savremeni svet je mašina koja nas može “pojesti”.

Ako se samo malo zapitamo šta u stvari želimo: da budemo roboti vremena u kojem živimo ili da živimo svoj život, malo ko će znati kakav korak treba da napravi da izadje iz sopstvenog vrtloga. U takvoj situaciji depresija nam jedino preostaje. To je naučeni način ponašanja. Sa njom se ne radjamo. Deca samo usvajaju odredjeni nacin funkcionisanja, koji su verovatno “preslikali” od neke bliske osobe, od nekog uzora, idola.

Deca takodje vise ne prepoznaju svoje emocije. Kao da je to sramota reći da smo tužni, ili srećni, da nam je do nekog stalo ili nam nešto treba. A deca samo kopiraju ponašanje svojih roditelja jer ni oni više ne govore o tome. Problem nedostatka vremena je problem NEDOSTATKA SEBE U SOPSTVENOM ŽIVOTU. Osvrnimo se na sopstvene emocije, na to šta nam one govore, nazovimo ih pravim imenom. Emocije su tu da nas probude, skreću nam pažnju na nešto a mi to zanemarujemo. One dolaze iz najdubljih delova našeg bića i zato bi bilo korisno “čuti ih”.Naše telo je izuzetno inteligentno i stalno nam daje znake šta nam prija a šta ne. Problem je u tome što mi to ne slušamo ili potiskujemo. Uvek je nešto drugo važno ili preče. Počnimo od ovog malog koraka pa dalje polako.

Ipak, ima ljudi koji žive drugacije. Dakle, može se naći izlaz, može se živeti srećno i zadovoljno.  Pa hajde da to učinimo. Otklonimo naučena štetna uverenja i šablone, i živimo svoj zivot po svojoj meri. To je naš zadatak. Depresija nam je samo put do željenog cilja, pomagač koji nam pokazuje kojim putem da idemo. Pa hajde da to učinimo dok još možemo, pronadjimo svoj put ka srećnom životu.

No, sama depresija se javlja kad tuga u nama predugo traje, a mi ne nalazimo načina da se izborimo sa njom. Ako je u pitanju gubitak drage osobe, normalno je da tuga traje 2 – 3 meseca. Ali, ako ona i dalje ne prestaje, tuga se može razviti u ozbiljniji problem nazvan depresija. Emocionalni problemi koji mogu biti prisutni u ovakvim stanjima su: tuga, beznađe, poremećaj sna i stalni umor, poremećaj ishrane, ispadi ljutnje, problemi sa koncentracijom i pamćenjem, bezvoljnost, ispadi ljutnje i besa, nedostatak strpljenja, gubitak interesovanja za omiljene stvari i aktivnosti, često izostajanje sa posla ili škole, stalna napetost, promenljivost raspoloženja…Ne retko ovakve osobe su sklone i samopovređivanju pa nekad i suicidnim mislima. Sa osobama sa ovakvim simptomima treba pričati i davati im podršku, ali to često prevazilazi snage i stručno znanje porodice ili partnera, prijatelja. Posebno u situaciji  ako depresija dugo traje. Potrebno je da se osoba obrati terapeutu za stručnu pomoć koji će raditi na izgradnji samopoštovanja i osećaju sopstvene vrednosti. Malo po malo rezultati će postajati vidljivi. Brzina kojom će osoba rešavati konflikte u sebi zavisi od toga koliko ima snage i koliko veruje da je to moguće učiniti. Ponekad je mirenje sa nekim stvarima ili prihvatanje najteži korak. Ali kad to postignemo, stvari kreću u drugačijem i uzlaznom pravcu. Otvara se čitavo polje nade da mi možemo da prevaziđemo problem koji nas muči i da to ostavimo za sobom.

Osoba u svakom periodu svog života može upasti u stanje depresije. U zavisnosti od toga, terapeut će i praviti intervencije. Sigurno terapeutski pristup neće biti isti kod male dece i stare osobe, ili odrasle osobe u zrelom dobu. Iz depresije ima izlaza, ali je potreban suptilan rad sa uzrocima i na osvešćivanju verovanja i emocija osobe sa kojom se radi. Često zahteva kraći ili duži vremenski period, i ne može odjednom da se sve reši, ali sistematskim napredovanjem se može mnogo postići. Osoba polako postaje opuštenija, zadovoljnija sobom, ne gleda više sve kroz crne naočare, reguliše se potreba za snom i ishranom, pronalazi motiv i svrhu svog postojanja (u zavisnosti od toga koji su simptomi bili prisutni). Put kroz koji klijent prolazi je nekad trnovit, ali je baš zbog toga potreban pažljiv rad sa njim. Svaki pogrešan potez terapeuta može imati nepredvidive posledice, posebno kod klijenata sa suicidnim mislima. No, kako se ipak istrajnim radom dođe u fazu da se nazire svetlost na kraju tunela, vredno je ići tim putem. Samo treba biti uporan u tome i verovati i sebi i terapeutu, dati sebi vremena da emocija odradi svoje i da se stvari u nama poslože na pravi način.

Иди на врх