Svaka izloženost osobe nekom stresogenom faktoru može da izazove trajne posledice po njeno normalno funkcionisanje. Posledice mogu biti jako izražene, a posebno ako se one dožive u periodu detinjstva i adolescencije, kada je mlada osoba i najosetljivija. Da li i koliko će one biti izražene i ometajuće za dalje funkcionisanje zavisi od samih osobina i snaga ličnosti. Rezilijentnost je sposobnost osobe da lako prevazilazi teškoće na koje nailazi u životu i iz njih izlazi jača i spremnija za nove izazove. Kao adaptacioni odgovor, ona nas štiti od prevelike opasnosti ili ugrožavanja sopstvenog identiteta. Međutim, ta nam veština nije urođena, a učimo je i usvajamo tokom sazrevanja i iz iskustva. Ključnu ulogu za razvoj rezilijentnosti imaju već prve godine života. Najvažniji elementi koji podstiču razvoj rezilijentnosti su: funkcionalni porodični odnosi, kvalitetno provedeno vreme sa roditeljima, prisustvo roditelja (ili odsustvo), njihova podrška i psihofizičko zdravlje, uspeh u školi, podrška nastavnika, uključivanje u vanškolske aktivnosti, hobi, socijalni odnosi u vršnjačkoj grupi…. Tako je razvoj rezilijentnosti u tesnoj vezi sa formiranjem ličnosti u najranijem periodu.

Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovima koji se sastoji u sticanju sve veće sposobnosti za reagovanje na stres. Svaka etapa razvoja je novi izazov za sticanje rezilijentnosti. Ova sposobnost se uči, vežba i razvija. U zavisnosti od uspešnosti savladavanja razvojnih prepreka, jedinka biva ohrabrena ili obeshrabrena u svom daljem razvoju ove sposobnosti.

Rezilijentnost karakteriše i adekvatna interakcija između rizičnih i protektivnih faktora koji se javljaju u različitim oblastima života. Rizični faktori (napr. nasilje u porodici alkoholičara) uvećavaju šansu za ispoljavanje problematičnih pohašanja i neadekvatno reagovanje na probleme. Protektivni faktori (napr. podržavajuća porodica koja mnogo vremena posvećuje svojoj deci i razgovoru sa njima) nas čuvaju od stresnih situacija, a rezilijentnost omogućava adekvatno suočavanje sa poteškoćama kada se na njih naiđe.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da ukoliko je odgovor na stres sa kojim se dete/adolescent suočava neadekvatan, produžen ili izostane podrška odraslih, efekti će se negativno odraziti na psihosocijalno funkcionisanje i na opštu otpornost organizma prema različitim bolestima (dijabetes, srčani problemi, hormonski disbalans, astma, probavne smetnje, pad imuniteta….). A opet, ukoliko dete ima adekvatnu podršku značajnih osoba i na stres odgovori rezilijentno, fiziološki pokazatelji stresa ( povišen nivo kortizola, puls i krvni pritisak) su mnogo slabijeg intenziteta i kraće prisutni, pa neće uticati negativno na dalji razvoj osobe.

Dr. Pol Stolz kaže da se rezilijentnost sastoji iz 4 dimenzije:
1. Sposobnost uočavanja da je moguće da pozitivno utičemo na neku negativnu situaciju,
2. Mogućnost kontrole emocija, prihvatanje odgovornosti za datu situaciju i izbor najboljeg načina reakcije na nju,
3. Sposobnost da realno procenimo koliko ono što nam se dešava na jednom životnom planu može da utiče i na ostale aspekte našeg života,
4. Sposobnost da procenimo dužinu trajanja nepovoljnih okolnosti.

U detinjstvu je vrlo važno da imamo podršku roditelja, vaspitača, učitelja koji treba da nas nauče kako da konstruktivno rešavamo probleme sa kojima se suočavamo, razvijamo samopouzdanje, razmišljamo kritički ali kreativno, a kada odrastemo da sami sebi dajemo podršku i radimo na svom ličnom razvoju. Neophodno je i da se družimo sa prijateljima, bavimo sportom, imamo hobi, odemo u šetnju, pogledamo neki dobar film ili pročitamo neku interesantnu knjigu, ili jednostavno lenčarimo….i na taj način sebe osnažujemo. 

Odnosi sa drugima, a naročito sa roditeljima/starateljima u ranom detinjstvu su od vekikog značaja. Odrastanje u toploj i podržavajućoj sredini kod deteta stvara osećaj sigurnosti i tako dobija poruku da je vredno i voljeno kao i da je svet sigurno mesto. Uzrastu primereno prepuštanje odgovornosti i uključivanje u porodične odnose kod deteta razvija verovanje u sopstvenu sposobnosti i mogućnost da utiče na stvari koje mu se dešavaju. S druge strane, hladna porodična sredina, zlostavljanje ili zanemarivanje, dete stavlja u kontekst bespomoćnosti i rađa sliku o sopstvenoj inferiornosti, kao i uverenje da se stvari ne mogu kontrolisati i da je svet opasno mesto.

Rezilijentne osobe su sklone da veruju u dobar ishod. One naglašavaju pozitivne aspekte događaja i imaju tendenciju da sve što im se dešava, bilo dobro ili loše, posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, a time i da nađu smisao u svakoj situaciji u kojoj se zadese. Sposobne su da sagledaju širu perspektivu i da teškoće posmatraju kao šansu. Optimistične osobe se drže uverenja da uvek postoje više mogućnosti za rešenje nekog problema i ne osećaju se pritisnute nametnutim nužnostima.

Samopoštovanje osobu podstiče da se fokusira na sopstvene vrednosti i kvalitete, a redukuje oštri kriticizam i umesto njega koristi konstruktivnu kritiku koja vodi razvoju kapaciteta. Time osoba povećava svoju šansu da izađe na kraj sa najrazličitijim nedaćama. Samopoštovanje koje podstiče rezilijentnost se ne oslanja na grandioznu sliku o sebi koja nije utemeljena u realnosti, već na prihvatanje sebe kao kompleksne i celovite ličnosti od koje se očekuju kako uspesi tako i neuspesi. Samoprihvatanje nije isto što i neutemeljeno veličanje sopstvenih zasluga i ličnosti već sagledavanje objektivnih mogućnosti koje uvek mogu da posluže nekom dobrom cilju. 

Odnosi sa drugima su takođe važni. Prihvatajuća sredina značajna je za razvoj osećaja sigurnosti i poverenja u druge. Osobe koje su u stanju da razvijaju bliske emocionalne veze sa drugima umeju da traže i prihvate pomoć u pravom trenutku i na pravi način. Sa druge strane, veliki broj veoma ugrožavajućih životnih prekretnica se tiče baš odnosa sa značajnim osobama (roditelji, deca, bračni partner, poslovni saradnici..). Osobe koje imaju razvijene socijalne veštine kao što su aktivno slušanje, asertivni govor, sposobnost empatije, imaju veću šansu da razreše konfliktne situacije na način koji će biti podjednako zadovoljavajući i za njih ali i za osobe do kojih im je stalo, i time prekinu neprijatno trpljenje.

Svaki psihološki problem je i emocionalni problem. Važne stvari za nas su uvek emocionalno obojene, a u emocijama koje doživljavamo krije se i veliki deo odgovora kako to da rešimo. Nije uvek lako prepoznati i na pravi način identifikovati sopstvene emocionalne reakcije. Naročito onda kad su emocije negativne ili izmešane. Ljudi nastoje da ih izbegnu i time spreče nelagodnost i patnju koje one donose. Ali ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo i promenimo. Ono što bi decu trebalo učiti je da su sve emocije dozvoljene i prihvatljive. Iako su neke emocije, kao na primer bes, neprijatne i destruktivne, pogrešno bi bilo branitii ih ili ih kažnjavati. Ako zabranimo bes, propustili smo šansu da ga obuzdamo, iskontrolišemo i preusmerimo. Negativne emocije su upravo ono što preovladava u stresnim i traumatičnim iskustvima. Da bismo se sa njima na kreativan način nosili, prvi korak je prepoznavanje. Tek kada znamo sa čime raspolažemo, možemo odabrati pravi put rešenja.

Fleksibilnost u rešavanju problema je ključna za pozitivan ishod. Zajednička karakteristika rezilijentnih ljudi je veština rešavanja problema a ona ima 4 ključna momenta:
1. Identifikacija problema – Problem smo identifikovali kad možemo da definišemo i opišemo svoje kognitivne i emocionalne doživljaje (šta osećamo i kako se ponašamo) u vezi sa njim, cilj koji imamo i prepreke na putu ka našem cilju,
2. Produkcija mogućih rešenja – Što smo više anksiozni i nesigurni, to nam je spisak predloženih rešenja kraći, a kad smo slobodni i opušteni ideja za rešenje je više,
3. Evaluacija rešenja i odabir najboljeg,
4. Procena ishoda – Primenom rešenja koje smo odabrali možemo da vidimo da li je to bilo dobro za nas. Ukoliko smo nezadovoljni rešenjem, stvar možemo da popravimo „u hodu“. Ljudi kojima ovo ide od ruke to rade spontano, ali oni ne razmišljaju o koracima koje sprovode. 

Odbrana od životnih nevolja nije uvek laka. Učenje iz tuđih iskustava mogu da budu korisna, ali je razvoj ličnosti individualan. Ono što je pomoglo drugim ljudima ne mora i meni..Nekada lični kapaciteti nisu dovoljno razvijeni za veličinu problema pred kojim stojimo. Kratke psihoterapije u stanjima akutnih životnih kriza, kada problem prevazilazi naše sposobnosti za razrešenje, mogu pomoći da se izgrade adekvatni mehanizmi rezilijentnosti a da se ne sklizne u hroničnu bespomoćnost i teže funkcionalne poremećaje iz kojih se teže izlazi.