Još od antičkog perioda osnovno pitanje koje je još Sokrat postavljao je bilo : Ko sam ja? Danas mnogi misle da znaju odgovor na ovo pitanje ili im se čini besmisleno i smešno. Ipak, čak i oni se slažu sa tim da im često nešto promiče i da ne znaju zbog čega im se nešto dešava. Napr. pitaju se zašto oboljevaju od neke bolesti kad toga nije bilo u njihovoj porodici, ili pak zašto ne mogu da zarade više novca, ili zašto nemaju sreće u ljubavi…. Mnogo pitanja a odgovora malo.

A da li zaista znamo ko smo mi? Da je to tako lak odgovor ne bi nikada imali problema i živeli bi u skladu sa sobom. A da li je baš tako? Internet je pun obećavanja i brzih rešenja, samo što ona zapravo izostaju. Ti koji nam nude instant rešenja su oni koji su nekakva znanja stekli preko vikenda i postali „eksperti“. Sad bi oni da nas prosvetle, kako i mi možemo tako da „svetlimo“ kao i oni. A da li su oni zaista došli do nekih otkrovenja? Teško. Preko noći se to ne dešava. Upoznavanje sebe traje ipak mnogo duže i na drugačiji način. A ljudi koji imaju neki problem, nasedaju na te „lepe priče“ i obećanja, i naravno da su razočarani rezultatima, ako ih uopšte i ima. Ti tkz. eksperti koriste ljudsku muku da bi zaradili novac, ali ne i da bi pomogli nekome jer ni sami sebi nisu pomogli.

Poznati filozof i psihijatar Karl Jaspers govorio je o graničnim situacijama u kojima upoznajemo skrivene ili nepoznate delove sebe. U nekim „dramatičnim“ događanjima u našem životu možemo uočiti neke sopstvene reakcije koje do tada nismo primećivali. U teškim trenucima se desi nešto sa našom svešću i isplivaju iz dubina delovi koje smo zaboravili ili smo ih „ćušnuli“ pod tepih ili u zaborav. A možda su nas ti delovi ili sopstvena lica toliko bolela da je bilo neophodno da se od njih zaštitimo za neko vreme. Samo, kad to nešto bolno „sakrijemo od samih sebe“ obično tamo i ostane i u to ne smemo ni da gledamo. Ne možemo sa tim da se nosimo neko vreme, posebno dok smo mali i ne razumemo svet oko sebe. Ali, to ipak isplivava u situacijama kad im se najmanje nadamo. Sabotira nas i onemogućava da postignemo ono što želimo. Otuda se mnoge želje i „snovi“ ne ostvaruju jer onaj naš deo čuči i iz prikrajka vreba. Dešava se da uvek iznova odigravamo isti scenario, a ni ne znamo zašto to radimo.

Koncept samosabotera je uveliko poznat u terapijskoj praksi i pomaže da se naši neotkriveni delovi izvuku na površinu, da se susretnemo sa njima. Ima mnogo načina za to, ali je to po pravilu bolan proces. Bolno je što neke stvari sa sobom nismo rešili kad je bilo vreme pa nas sad to muči i izjeda. Nekad, kao deca, da bi se zaštitili od velikog bola, kreiramo neki sistem ponašanja koji u tom trenutku pomaže i neko vreme jeste zaštita. Ipak, dete odraste i ima potrebu za nekim novim identitetima i ulogama, a ono je ostalo zaglavljeno u nečemu što sad više ne pomaže, čak smeta. Naša dečija kreativnost je ogromna, ali je treba uzimati samo u određenom vremenu. Problem nastane kad i dalje, i posle mnogo godina, nastavimo sa istim reagovanjem na situacije koje imaju drugačiji scenario. 

Karl Gustav Jung govori o senci i kako je teško upoznati je jer je prosto uvek u nekim dubinama naše psihe. I toliko je toga u toj senci da mi zapravo poznajemo samo delić sopstvene ličnosti, tj. sopstvenih delova sebe. Kad bi upoznali skrivene nam delove identiteta, naš život bi bio mnogo srećniji i ispunjeniji. Ipak, to je moguće radom na sebi i otkrivanjem tajnih soba u nama samima. Ako bi sebe namerno stavljali u teške situacije , mnogi delovi bi se pokazali i upoznali bismo ih. No, s obzirom da ljudi za to nemaju hrabrosti, onda nam život postavlja rebuse koje treba da odgonetnemo. U lavirintu sopstvene duše mnogo toga je skrivenog, mnogi strahovi, zavisti, ljubomore, radosti, nadanja, mržnje, kajanja, preziri, čežnje….i ko zna šta još. Neki ljudi iz straha šta će tu naći ni ne žele da se time bave, i nastavljaju da žive svoje živote kao „po kazni“. A život jeste u lepoti otkrivanja tajnih pregrada sopstvenih zamkova. Upalimo svetla i počistimo prašinu iz davno nam zaboravljenih odaja. To je put ka otkrivanju nas samih, radosti življenja. Tu se nalazi neko malo šćućureno i uplašeno dete koje žudi da ga pronadjete i da ga volite. Pa, lepo bi bilo upoznati ga. I ne samo voleti ga, nego ga i ohrabrivati da bude to što jeste, pomoći mu da odraste u zrelu i srećnu osobu. Ne znam ko to ne želi, ali malo ko to i uradi.

Tako sam i ja davnih godina započela sopstveno traganje. Nisam razumevala zašto mi se neke stvari dešavaju, ali sam vremenom počela da ulazim u trag mnogim procesima u sebi samoj. Za sve postoji rešenje, a uzrok toga što nam se dešava je često skriven negde duboko u nama, u lavirintu sopstvene duše. Još uvek otkrivam zamke u koje me je sopstveni um uvukao, ali to je postao proces pun radosti i uzbuđenja, a ne više bola i neugodnosti. Otkrila sam da za naše patnje nisu krivi drugi, već mi sami, ako krivca uopšte ima. Mi smo dozvolili da nas drugi povrede, mi smo odustali od svojih potreba, mi nismo razumeli da treba da verujemo u sebe i da nam procesi kroz koje prolazimo donose, sem bola, i mnogo lepih stvari i uvida. Drugi ljudi su samo naša „ogledala“ i u svakome od njih možemo da prepoznamo delić sebe. Treba samo biti dovoljno pažljiv i iskren sa sobom. Sve je tu, pred našim očima. Pogledajmo hrabro u ljude oko sebe, svako od njih nam daje pazl od koga sastavljamo mozaik sopstvene ličnosti. Čak i glumci koji glume raznorazne likove na sceni, delom su i sami ti likovi; jednim delom sebe otkrivaju mogućnosti da se ta situacija koju glume desi njima samima. Sličnost sa likovima iz scenarija je velika, jer i oni imaju te osobine duboko u sebi. I tako svi mi imamo sve, samo neka situacija izvuče jedan aktuelni objekat u prvi plan a ostali čekaju negde svoj okidač. I tako sve dok ih ne osvestimo i prihvatimo ih kao neizostavne delove sebe samih. Ali onda bar možemo da izaberemo da li hoćemo ili ne da odigravamo isti scenario, ili pak kreiramo promenu. Ali sada je to naš izbor. I sve dok imamo izbor, slobodni smo. Kad više nemamo izbora nego moramo da se ponašamo na određeni način, upali smo u zamku lukavosti sopstvemog uma.